Dodir je, bez sumnje, jedan od osećaja koji je najviše zapostavljen. To ni malo ne čudi s obzirom na činjenicu da nam još kao malima stalno ponavljaju: „Ne diraj to!“ Time nam onemogućuju spoznaju sveta uz pomoć dodira. U tim godinama se nedostatak intelekta nadoknađuje spoznajom do koje dolazimo rukama. Njima apsolutno sve istražujemo. U nekim situacijama to dovodi do reakcije majke, a to je naša prva represija u životu.

Danas se izbegava dodir, zagrljaj, pa čak i pogled… Uče nas da suzbijamo osećanja. Plakanje se, na primer, smatra simbolom slabosti, a ne senzibilnosti. Umesto da dodir smatramo zadovoljstvom i umirujućim faktorom, danas on postaje sinonim za pipkanje. Grljenjem, maženjem i dodirivanjem mi uspostavljamo vezu sa drugima!